I svetlost se još širi i ljudi
slave dan.
Ja se klonim sunca
i bacam dušu
u tamni bezdan.
Imao sam petnaest godina kada sam napisao ovu pesmu. Zaista, koliko su mi bili dragi moje utočište, moja tamna sobica, moj sto prepun knjiga! Kako sam voleo samoponiranje, obavijen mislima. Kakvim zanosom sam osluškivao, kao krhkih buba bruj u snopu mojih nerava!
Neprijateljstvo prema Suncu je bilo moja jedina pobuna protiv duha epohe. Žudeo sam, vatreno, za noćima Novalisa, za sumracima Jejtsa. Ipak, od kraja rata, počeo sam da naslućujem kako se približava era u kojoj će neprijateljstvo prema Suncu biti isto što i slediti stado.
U to vreme dela napisana ili predstavljena publici bila su prožeta noćnim mislima, premda je njihova noć bila daleko manje estetska od moje. U ta vremena, da bi se zaista zaslužio ugled, morala se izložiti gusta, zbijena, ne laka tmina. Prema toj tmini čak je i prilično mila noć, u koju sam se zaogrnuo od rane mladosti, izgledala kao nešto posve slabo.
Malo-pomalo, počeh da sumnjam u noć, u koju sam polagao toliko poverenja tokom rata; počeh da naslućujem kako bi jednog dana i ja mogao da se pridružim poklonicima Sunca. Možda će tako biti. A ako će zaista tako biti, pitao sam se tada, nije li moje uporno neprijateljstvo prema Suncu i veliki značaj koji sam poklanjao mojoj maloj, ličnoj, noći, drugo do želja da se sledi stado?
Imao sam utisak da su svi oni ljudi koji su se prepuštali noćnim mislima imali, bez izuzetka, suvu i tamnu kožu, opuštenu trbušinu. Celu jednu epohu oni su nastojali da obaviju širokim mrakom noći ideja, odbijajući sve izraze Sunca koje sam ja video. Odbijali su i život kao i smrt, kako sam ih ja video, pošto je u životu, kao i u smrti, Sunce imalo svoj udeo.
Godine hiljadu devet stotina pedeset druge, na gornjoj palubi broda kojim sam prvi put krenuo izvan Japana, prvi put sam pružio Suncu ruku pomirenja. Od toga dana, od Sunca se više nisam mogao odvojiti. Sunce se pridružilo osnovnim pravcima mog života. Lagano je preplanulo moju kožu, označivši me pripadnikom neke druge rase.
Neko može da primeti da misli suštinski pripadaju noći i da literarno stvaralaštvo ima potrebu za grozničavom tminom noći. I zaista, ja tada još uvek nisam bio izgubio staru naviku da radim do kasno u noć i da se okružujem osobama čija je koža nedvosmisleno svedočila o njihovoj noćnoj misli.
No, zašto ljudi uvek treba da istražuju dubinu ambisa? A i misli - zašto - uvek moraju da se poput olova spuštaju dole? Zar ne bi bilo moguće da misli promene pravac i da se uspinju sve više, ka površini? Zašto bi ta površina, koja obezbeđuje postojanje čoveka u prostoru, morala biti prepuštena tolikom preziru, na ćudljivu milost i nemilost čula? Ja nisam mogao da prihvatim zakone koji su vladali pokretom misli: svakim prodorom u dubinu ona se izlagala nestanku u nevidljivim ambisima, a kada je ciljala visinama izlagala se gubljenju u isto tako nevidljivim, beskrajnim nebesima, nepravedno zanemarujući telesni oblik.
Ako je zakon misli da kako gore tako i dole istražuje dubinu, činilo mi se posve nelogično da ljudi ne otkriju određenu dubinu „površine”, dubine te vitalne granice koja jamči naš oblik i posebnost, odeljujući našu unutrašnjost od naše spoljašnosti?
Sunce je privlačilo, skoro povlačilo za sobom moje misli iz njihove noći unutrašnjih osećanja, iz nabreklih mišica prekrivenih preplanulom kožom. I nalagalo mi je da sagradim nov, temeljni dom u kome će moj um živeti u potpunoj bezbednosti, uspinjući se, sve više, ka površini. Taj dom bili su: blistava preplanula koža i snažni, jako zategnuti mišići. Došao sam do uverenja da upravo zato što je zahtevan jedan takav dom, osrednji intelektualac nije uspevao da se svikne na misao usmerenu oblicima i površini.
Iz te noćne vizije, proizvoda unutrašnjih, bolesnih organa, obrisi se pojavljuju skoro pre nego što zainteresovani može da shvati odakle prvo dolaze: iz same vizije ili iz unutrašnjih organa kao prvi, slabi simptomi bolesti. Ipak, u dalekim, za oko nevidljivim skrovištima, telo lagano stvara i upravlja svoju misao. S druge strane, u odnosu na svima dostupnu površinu, ako telo treba da stvara ideje i vlada svojim idejama, onda obuka tela mora da prethodi vežbanju misli.
Za mene, potreba da izvežbam svoje telo mogla je biti predviđena od trenutka kada sam prvi put osetio privlačnost dubine površine. Bio sam svestan da su mišići bili jedina stvar koja je mogla opravdati jednu takvu ideju. Ko poklanja pažnju jednom ostarelom teoretičaru fizičke kulture? Mogla bi se čak i prihvatiti verbalna igrarija noćnih misli bledunjavog intelektualca u njegovom skromnom kabinetu, ali šta može biti bednije i mrskije od njegovih usta koja govore bilo u pohvalu ili u pokudu tela? Bio sam u toj meri upoznat sa bedom tog tipa da sam jednog dana, skoro iznenada, odlučio da steknem potpuno moju, široku muskulaturu.
Na ovom mestu želeo bih da upozorim na činjenicu da je sve to, kao što se vidi, bilo plod mog „uma”. Kao što mišići koje smatramo neposlušnim, kroz fizičku vežbu postaju spremni, na isti način se umnim vežbama može izvršiti analogni preobražaj. I telo, kao i um, naklonjeni su automatizmu po jednoj urođenoj i neizbežnoj tendenciji koja se može smatrati prirodnim zakonom; ali ja sam već bio iskusio da se i velika bujica može skrenuti kopanjem malog kanala.
Evo drugog primera zajedničkih vrlina našeg tela i uma: tendencija da odmah stvaraju jedan njihov univerzum, jedan njihov „lažni red”, svaki put, i u izvesnom posebnom momentu kada ovladaju nekom izuzetnom idejom. Premda ono što se dešava, u stvari, predstavlja neku vrstu mrtve tačke, to se doživljava kao da pokazuje eksploziju bujne, centripetalne aktivnosti. Ta delatnost tela i uma, koji stvaraju sopstveni univerzum u malom i za kratko vreme - nije drugo do iluzija. Ipak, prolazno osećanje sreće u ljudskom životu duguje mnogo upravo takvoj vrsti „lažnog reda”. Time se život štiti pred haosom koji ga okružuje, poput ježa što se zatvara u neprobojno, bodljikavo klupko.
Tada se za mene pojavila mogućnost da srušim jednu vrstu „lažnog reda”, stvarajući umesto nje drugu vrstu, da uputim ka samom sebi tu formativnu funkciju čvrstine i da je preuredim u smislu koji odgovara mojim ciljevima. Odlučih da tu ideju odmah sprovedem u delo. Ipak, pre nego „ideja”, zvao bih je novim povodom koji mi je Sunce pružalo, svakodnevno.
Nađoh se tako pred masama čelika: teške, čvrste, hladne, kao da je u njima još uvek bila zgusnuta suština noći.
Tog dana je počela moja prisnost sa čelikom, koja će trajati celu sledeću deceniju.
Priroda čelika je čudna. Primetio sam da je povećanje težine čelika imalo za posledicu princip terazija: time se povećavala i masa mišića na drugom tasu terazija, kao da je dužnost čelika bila da upravo održava tačnu ravnotežu.
Korak po korak, i osobine mojih mišića počele su da se sve više približavaju osobinama čelika. Opazio sam da je taj lagani razvoj bio veoma sličan onom vaspitnom razvoju koji intelektualno uobličava mozak hraneći ga sve težim problemima. I pošto je u tome vizija klasičnog ideala tela bila stalno prisutna kao model i konačni cilj, sam postupak je veoma podsećao na klasični ideal vaspitanja.
Ali od to dvoje, šta je zaista ličilo na drugo? Zar se već nisam služio rečima u nastojanju da imitiram klasični fizički tip? Po meni, lepota se uvek povlači od plena: jedino što smatram značajnim je ono što je nekad postojalo ili što bi trebalo da postoji. Svojim beskrajno raznovrsnim i misterioznim postupcima, čelik je uspostavljao klasičnu ravnotežu koju je telo počelo da gubi, reintegrišući telo njegovom prirodnom obliku: obliku koji bi trebalo uvek da ima.
Premda su još uvek vitalni elementi tela, snopovi mišića su postali, u stvari, nepotrebni u savremenom životu; sa praktične strane gledano oni su, naravno, suvišni; razvijena muskulatura je za većinu ljudi isto tako suvišna kao i klasično obrazovanje. Postepeno, mišići su postali nešto blisko klasičnoj Heladi. Uskrsnuće mrtvog jezika zahtevalo je čeličnu disciplinu; da bi se tišina smrti preobratila u govor života, pomoć čelika je od suštinskog značaja.
Čelik me je verno naučio podudarnostima između duha i tela: tako mi je izgledalo da slaba osećanja odgovaraju mlitavim mišićima, da sentimentalizam odgovara obešenom trbuhu, a preosetljivost jednoj bledoj, nadražljivoj koži. Mislio sam da reljefni mišići, uvučen, zategnut stomak i čvrsta koža odgovaraju neustrašivom, borbenom duhu, snazi jednog neumoljivog suda i kršnoj građi tela. Želim odmah podvući da to ne važi za obične ljude. Čak je i moje ograničeno iskustvo dovoljno da bi mi pružilo bezbroj primera bojažljivih duhova prekrivenih snažnim mišićima; ali, kao što sam već opazio, reči su dolazile pre mišića, tako da su neustrašivost, neumoljivost, kršnost i svi ti amblemi etičkog karaktera sažeti u rečima, imali potrebu da se izraze u spoljnim, telesnim znacima. Rekoh sebi da iz tog razloga moram da se kroz neku vrstu vaspitnog razvoja naoružam svim tim fizičkim osobinama.
Iza vaspitnog razvoja se skrivala druga, romantična zamisao. Taj romantični pokret, skrivena struja u meni od samog detinjstva i koja je imala smisao samo kao razaranje klasičnog savršenstva - ležala je unutra, u očekivanju. Kao što je temi uvertire neke opere suđeno da se kasnije ponavlja tokom celog dela, tako je i taj romantični pokret bio za mene jedan konačni model pre nego što sam uopšte mogao da ga delom izrazim.
Posebno sam gajio romantični pokret prema smrti, ali sam za sredstvo istovremeno zahtevao jedno apsolutno klasično telo. Kroz osećaj sudbine verovao sam da se isključivi razlog neizvršivosti mog romantičnog pokreta smrti osniva, u stvari, na užasno jednostavnoj činjenici da mi nedostaju neophodne fizičke vrline. Za plemenitu smrt bile su neophodne snažna tragična struktura i skulptorska muskulatura. Svako upoređenje između slabih, mlitavih mišića i smrti - izgledalo mi je nemoguće, neumesno. Sa osamnaest godina, čeznući za odlaskom iz života, osećao sam se nedostojnim tog puta. Ukratko, nisam imao muskulaturu doličnu tragičnoj smrti. Činjenica da mi je upravo moja telesna nepodobnost za rat omogućila da ga preživim, duboko je vređala moj romantični ponos.
Uz sve to, te puke intelektualne gimnastike bile su ne drugo do preludij jednog ljudskog života koji do tog trenutka ništa značajno nije učinio. Jednoga dana, morao sam nešto stvoriti ili uništiti. U tom se momentu pojavljuje čelik: čelik mi je osvetlio put. U tački u kojoj su mnogi ljudi zadovoljni stepenom kulture do kog su mogli doseći, trebalo je da otkrijem da mi je intelekt - daleko od toga da bude samo jedno neutralno kulturno dobro - u stvari bio podaren isključivo kao oružje, kao sredstvo opstanka. Stoga se fizičke discipline, koje su potom postale neophodne za moj opstanak, mogu u izvesnom smislu uporediti sa načinom na koji se jedna osoba, čije je telo bilo jedini oblik života, baca, frenetičnim nadiranjem, ka intelektualnom obrazovanju, u trenutku kada je mladost već na samrtnom odru.
Čelik me je naučio mnogim i različitim stvarima. Čelik mi je podario novu i u potpunosti različitu vrstu spoznaje: spoznaju u koju me ni knjige niti iskustvo sveta nisu mogli uputiti. Otkrih da su mišići bili utoliko snaga ukoliko oblik i da je svaki muskularni snop misteriozno odgovoran za pravce u kojima izvršava svoju snagu, kao da su mišići svetlosni zraci telesnog oblika.
Od ovog koncepta oblika ništa se bolje nije moglo složiti sa definicijom umetničkog dela koju sam dugo gajio: oblik nalaže snagu a koncept organsko delo čiji se svetlosni zraci šire u svim pravcima.
Mišići koje sam tako stvorio bili su istovetno i istovremeno jednostavno postojanje i umetničko delo; imali su, takođe i, paradoksalno, apstraktnu prirodu. Njihova jedina, fatalna mana bila je nerazdvojiva isprepletanost sa žilama životnih procesa, tako da su oni, kao i sam život morali opadati sa životom.
Ali kada reči postanu posebne i ljudi počnu da ih čak i neprimetno upotrebljavaju na lični i poseban način, tada otpočinje njihov preobražaj u umetnost. I upravo reči te vrste se sručiše na mene kao roj insekata, zagospodarivši mojom ličnošću, sa željom da me porobe. Ipak, uprkos pljački neprijatelja, okrenuh njihovu univerzalnost, kao oružje i slabost istovremeno, protiv njih samih, te sam na izvestan način uspeo da reči upotrebljavam radi univerzalizacije moje personalnosti. Ali taj uspeh je suštinski bio u suprotnosti sa poreklom i prvim razvojem reči; on je usledio iz činjenice da sam ja bio različit od ostalih. Zaista, ništa nije čudnije od egzaltacije verbalnih umetnosti. Na prvi pogled izgleda kao da se one naprežu da budu univerzalne; međutim, one, ustvari, nastoje, suptilno, da izdaju temeljnu dužnost reči, dužnost univerzalne upotrebljivosti. Egzaltacija individualnog stila u literaturi je upravo jedna takva izdaja. Epske poeme davnih vremena možda su izuzetak, ali je zato svako literarno delo sa imenom autora u zaglavlju ne drugo do „perverzija reči”.
Azurno nebo koje svi vidimo, misteriozno azurno nebo kome na istovetni način prilaze svi nosioci relikvija na procesiji, da li ono može biti opisano rečima!?
Kao što sam već ranije rekao, tu su počivale moje najdublje sumnje; i nasuprot tome, ono što sam našao u mišićima kroz čelik bilo je rađanje trijumfa tipskog: trijumf spoznaje da je jedan jednak drugima. Korak po korak, kako je neumoljiva težina čelika ogoljavala moje mišiće njihove individualnosti i originalnosti, koji su bili posledica degeneracije, i kako su se oni postepeno razvijali - mislio sam da mišići moraju početi da poprimaju univerzalni izgled do one tačke gde će se podudariti sa opštim tipom i gde prestaje svaka individualna razlika. Tako dosegnuta univerzalnost ne bi mogla biti podložna ni ličnoj dekadenciji, niti izdaji. To je u mojim očima bila njena najpoželjnija vrlina.
Osim toga, ti tako naočiti mišići, tako reljefni pod dodirom, počeli su da poprimaju jednu svojstvenu, apstraknu vrlinu. Mišići, čija je posebna suština upravo nekomunikacija, teorijski, ne bi trebalo da poseduju apstraktne vrline svojstvene sredstvima komunikacija.
Pa ipak...
Jednog letnjeg dana, zagrejan vežbama, osvežavao sam mišiće na svežem lahoru koji je ulazio kroz otvoren prozor. Znoj, kao da je, začaran, nestade, i svežina prože površinu mišića kao dah mentola. Trenutak kasnije bio sam oslobođen osećanja postojanja mišića; i na isti način na koji reči, sa svojim apstraktnim dejstvom, mogu zdrobiti konkretni svet do te mere da nam izgleda da i same reči nikada nisu postojale - moji mišići su u tom momentu zdrobili nešto u mom biću, što je bilo kao da i sami mišići isto tako nikad nisu postojali.
Šta su oni to zdrobili?
To je bio osećaj postojanja u koji normalno, premda mlako, verujemo; taj osećaj mišići su, drobeći ga, preobrazili u neku vrstu kristalnog osećanja moći. Na to mislim kada govorim o njihovoj „apstraktnoj prirodi”. Kao što mi je to čelik, kome sam se obraćao, uporno ukazivao, odnos između čelika i mišića je bio međuzavisan: veoma sličan odnosu koji postoji između nas samih i sveta. Ukratko, u istoj i tačnoj meri u kojoj osećaj postojanja (zbog čega snaga ne može biti snaga bez predmeta snage) predstavlja osnovni odnos između nas i sveta - mi zavisimo od sveta i ja zavisim od čelika. I tačno kao što mišići poprimaju sve više sličnosti sa čelikom, tako i nas svet uobličava. I premda čelik i svet ne mogu imati neki smisao sopstvenog postojanja, jedna zaludna analogija, navodi nas, nenamerno, na iluziju da ga imaju. U protivnom, osećali bismo se nemoćnim da vladamo našim sopstvenim smislom postojanja i Atlas bi, na primer, bio naveden da malo-pomalo, globus na svojim plećima počne da smatra nečim bliskim sebi. Zato naš smisao postojanja traga za nekim predmetom i može živeti jedino u jednom lažnom svetu relativnosti.
Prilično je tačno da sam pri podizanju određene težine čelika bio spreman da verujem u svoju snagu. Znojeći se i dahćući naprezao sam se da osvojim izvesni dokaz moje snage. U to vreme, ta snaga je pripadala meni i takođe čeliku. Moj smisao postojanja se osmišljavao samim sobom.
Ipak, daleko od čelika, moji mišići kao da su padali u apsolutnu osamljenost; njihovi nabrekli obrisi nisu bili drugo do zubi, stvoreni da se uhvate u zupce sa čelikom. Prođe sveži lahor, znoj nestade, a sa njima, u nežnom vazduhu iščeznu i postojanje mišića. Pa ipak, oni su upravo u tom trenutku izvršili svoju suštinsku dužnost, drobeći, nevidljivim robusnim zubima, taj relativni i neodređeni osećaj postojanja umesto koga su uspostavljali jedan nov, misteriozni osećaj moći, kristalan, neuporediv: on nije zahtevao neki predmet. Ni mišići nisu više postojali. Bio sam prožet osećanjem snage, kristalnim koliko i lakim.
U tom čistom osećanju snage, koje nijedna knjiga i nijedna intelektualna analiza ne mogu objasniti, nije čudno da sam mogao otkriti istinsku suprotnost reči. I zaista, postepeno, to će postati uporište celokupne moje misli.
Tokom tog istog perioda, kakav je bio moj odnos prema rečima? Od mog stila već sam bio stvorio nešto što je istovremeno bilo svojstveno i mojim mišićima: stil je postao gibak i slobodan; oslobodio sam ga svakog laskavog ulepšavanja. Međutim, „muskularni” ornament je bio brižljivo sačuvan: naime, onaj ornament, koji premda više nije u upotrebi u modernoj epohi, ipak još izgleda, kao i uvek, neophodan, sa ciljem prestiža i otmenosti. Nisam imao sklonosti niti za stil čisto funkcionalan niti za stil isključivo senzualan. Uprkos tome, bio sam na jednom usamljenom, ličnom ostrvu. Kao što je moje telo bilo izolovano, tako je i moj stil dodirivao sferu hermetičnosti. Bio je to stil koji nije privlačio već je, naprotiv, odbijao. Više nego ičem drugom, bio sam posvećen otmenosti, premda tu vrlinu moj stil nije morao uvek imati. Moj idealni stil je morao imati svečanu lepotu glatkog drveta,, na ulazu u dom samuraja, u jednom zimskom danu.
U mom stilu, ako to zaista treba istaći, postepeno sam se udaljavao od mode trenutka. Bogat antitezama, zaodenut teškom i antičkom svečanošću, njemu nije nedostajala i izvesna plemenitost; ali je svuda održavao isti ceremonijal, svuda isti, ozbiljni hod, na primer, prelazeći neku tuđu spavaću sobu, svuda isti ritam. Poput nekog otmenog ratnika on je koračao isturenih grudi, zabačenih ramena, prezriv prema držanju drugih, zbog njihovog načina klanjanja, sedenja i, neka mi Nebo oprosti, zbog ljuljanja njihovih kukova.
Prirodno, znao sam da postoje izvesne istine u ovom svetu koje čovek ne može videti ako ne ispravi svoje držanje. Ali takve istine se mogu prepustiti drugima.
Negde u sebi pripremao sam ujedinjenje umetnosti i života, stila i etosa akcije. Ako je stil bio sličan muskulaturi i uzorima držanja, njegova dužnost je bila, prirodno, da obuzda hirove imaginacije. Svaka istina koja bi se mogla smatrati posledicom – nije me se ticala. Niti me je imalo brinulo što su strah i užas od zbrke i neodređenosti pretili mom stilu. Rešio sam da biram samo jednu posebnu istinu, izbegavši da stremim nekoj opštoj istini. Nisam poznavao zamorne i ružne istine. Kroz proces diplomatske selekcije u duhu, nastojao sam da nadvisim morbidne uticaje koje na ljude vrši njihova popustljivost prema imaginaciji. S druge strane, bilo je naravno opasno potcenjivati ili ignosrisati njen uticaj. Nikad se nije znalo kada te nezdrave snage jedne nevidljive imaginacije mogu krenuti u podli atak na dobro utvrđenu tvrđavu stila. Danju i noću, bdeo sam na straži na njenim bedemima. S vremena na vreme, jedan crveni plamen bi svetlucao kao znak u beskrajnoj, tamnoj ravnici koja se širila ispred mog pogleda kroz noć. Uveravao bih sebe da je to neka vatra. Potom, kao što se munjevito pojaviljivao, plamen je isto tako i iščezavao. Kao odbranu i oružje protiv imaginacije i njoj svojstvene osećajnosti imao sam stil. Ono što sam zahtevao od svog stila bila je napregnutost noćne straže, kako na kopnu tako i na moru. Više od svega prezirao sam poraz. A postoji li gori poraz od onog u kome smo iznutra nagriženi i učmali usled dejstva kiselina sekrecije osećajnosti, sve dok se na kraju, tim putem ne izgube sopstvene oznake, dok se ne rastočimo i rastopimo ili dok isto to ne pogodi društvo u kome živimo i u kome tako menjamo sopstveni stil da bismo se prilagodili?
Svi znaju da ponekad, prilično ironično, niču remek-dela usred takvog poraza, usred smrti duha. Premda sam se mogao povući za jedan korak i priznati da su ta remek-dela pobede, znao sam, naprotiv, da su te pobede postignute bez borbe, pobede neizborene jednom posebnom vrstom umetnosti. Ja sam, međutim, tražio upravo borbu kao takvu, bez obzira na ishod. Nisam mogao razumeti poraz, a još manje pobedu bez borbe. Istovremeno, čak sam suviše dobro poznavao varljivu prirodu svake vrste sukoba u umetnosti. Ako sam hteo borbu, osećao sam da moram preduzeti ofanzivu na polju izvan umetnosti; u umetnosti, morao sam braniti svoju tvrđavu. Trebalo je biti smeli branilac u umetnosti i vrsni borac izvan umetnosti. Cilj mog života je bio da osvojim sve atribute samuraja. Tokom posleratnog perioda, kada su sve tradicionalne vrednosti bile izvrnute, često sam mislio i drugima otkrivao da je upravo više nego ikad to momenat za oživljavanje antičkog, niponskog ideala spajanja književne i borilačke veštine, umetnosti i akcije. Nakon izvesnog vremena moji interesi su izgubili iz vida taj posebni ideal. Potom, dok sam postepeno od Sunca i čelika učio tajnu gonjenja reči telom (a ne tela rečima), dva su pola u meni počela da se uravnotežuju te je generator mog uma, ako se tako može reći, skliznuo sa monofazne na dvofaznu struju.
Usvajajući dva suprotna elementa (dva elementa koja su alternativno proticala u suprotnim smerovima), um je pronašao sistem koji je odavao utisak još šireg procepa u personalnosti, ili je, u praksi, svakog trenutka stvarao vitalnu ravnotežu kroz njeno rušenje i obnavljanje. Usvojiti dvostruku polarnost i prihvatiti kontradikciju ili sudare: to je bila moja mešavina „umetnosti i akcije“.
Činilo mi se da, na taj način, moja stara naklonost za sve ono što se protivi literarnim kanonima počinje da daje plodove. Princip mača, kako je izgledalo, pretpostavljao je čak i u savezu sa smrću ne pesimizam i nemoć već, naprotiv, nesavladivu energiju: svet fizičkog savršenstva i volju za borbu.
Ništa mučnije do uspeti to odvojiti od principa literature. U literaturi, smrt je pod nadzorom ali, istovremeno, ona se upotrebljava kao pokretačka snaga namenjena stvaranju zaludnih maštarija. Tu se život čuva kao pričuva, sliven u tačnoj meri sa smrću, obrađivan u rukavicama, rasipa kroz umetnička dela koja sadrže magično i večno trajanje. Moglo bi se reći da akcija vene u pupoljku; literatura je besmrtni cvet. A svaki besmrtni cvet je naravno - veštački cvet.
Sliti umetnost i akciju je isto što i ujediniti cvet koji vene i cvet koji nikad ne vene: izmešati u jednoj ličnosti dve najoprečnije težnje čovečanstva, uz odgovarajuće snove izvršenja tih težnji. Kakav je onda ishod?
Da bismo se u potpunosti zbližili sa tim dvema idejama, od kojih, ako je jedna istinska druga mora biti lažna, i da bismo u potpunosti spoznali njihove izvore i misterije - treba potajno raspršiti krajnje snove jedne, koji se odnose na drugu. Kada akcija samu sebe smatra realnom a umetnost lažnom, ona uvodi tu laž pod svoj autoritet, koji time dobija konačno jemstvo istine; nadajući se nekoj koristi od laži, ona je stavlja na račun svojih snova. Tim putem se dolazi do stvaranja epskih poema. S druge strane, kada umetnost sebe smatra realnom a akciju lažnom, ta laž se posmatra kao krajnja tačka umetničkog sveta fantazije; ona mora shvatiti da laž ne podržava njenu smrt, da je realnost smrti s naporom došla iza realnosti sopstvene sfere. Ta smrt je užasna smrt: to je smrt koja pada na ljudsko biće koje nikada nije živelo. Ipak, u krajnjoj konsekvenci, ono bar može sanjariti o postojanju u svetu akcije (laži) jedne smrti koja je smrt drugih a ne njena. Raspršavanjem ova dva krajnja sna ja ciljam na spoznaju dve skrivene istine: cvet laži snivan od čoveka akcije nije ništa drugo do jedan veštački cvet; smrt, podržana od laži kojoj umetnost teži, ne pruža nikakvu posebnu blagodet. Ukratko, dvostruko približavanje zaprečava svaki put spasa kroz snove: dve tajne, koje se ne bi smele suočiti, pretražuju jedna drugu unutar tela, koje se tome ne može suprotstaviti, krah konačnih principa života i smrti mora biti prihvaćen.
*
Ipak, gde su razlike? Ako su najdublji izvori morbidne imaginacije - one pohotne, noćne imaginacije koja nagoni na prepuštanje strastima senzualnosti - ako su jedan i svi izvori u smrti, kako se takva smrt može razlikovati od herojske smrti? Šta odvaja herojsku smrt od dekadentne smrti? Dvostruko, surovo odbijanje spasenja dokazuje da su one konačno jednake i da literarna etika i etika akcije nisu ništa drugo do poetski napori otpora protiv smrti i zaborava.
Razlika se može pojaviti u obliku postojanja ili nepostojanja ideje časti, postojanja ili nepostojanja formalne estetike smrti koja ide u korak sa smrću; drugim rečima, u tragičnoj prirodi približavanja smrti i lepoti tela usmerenog svojoj propasti. Tako, gde god je neka lepa smrt, ljudi su osuđeni na nejednakost stepena sreće odmerenih prema nejednakosti i stepenima sreće određenih samim rođenjem, premda je ta nejednakost danas zamračena činjenicom da je u modernom čoveku iščezla želja antičkih Helena da žive „u lepoti” i da umru „u lepoti”.
Zašto bi čovek morao biti pridružen lepoti samo kroz herojsku, tragičnu smrt? U normalnom životu, društvo vrši budan nadzor kako ljudi ne bi uzeli učešća u lepoti; fizička lepota muškarca (kada se posmatra kao „predmet” u sebi, bez posrednika) prezrena je, a profesija muškog glumca (koja podrazumeva trajnost onog „biti viđen”) daleko je od toga da bude zaista poštovana. Jedno strogo pravilo se uspostavlja kada su u pitanju ljudi: u normalnim okolnostima čovek ne sme dopustiti da bude objektiviziran; on može biti objektiviziran samo kroz supremnu akciju koja je, pretpostavljam, momenat smrti, momenat u kome su dopušteni lepota predmeta i ono „biti viđen” a da čak i nismo zaista viđeni. Takva lepota je lepota „eskadrile samoubica” kojoj se priznaje ne samo lepota u duhovnom već i u ultraherojskom smislu. Pored toga, u ovom slučaju je neophodna pokretačka sila, odnosno herojska akcija čiji intenzitet prevazilazi mogućnosti običnog smrtnika, tako da „objektivizacija” bez pokretačke sile ovde nije moguća. Ma koliko puke reči mogu da se približe ovom momentu supremne akcije, koja deluje kao voditeljka lepoti, one taj momenat ne mogu doseći više nego što neko leteće telo može da dosegne brzinu svetlosti.
Ali, ono što ovde nastojim da opišem nije lepota. Govoriti o lepoti, znači ići u „dubinu”. Nije to bila moja namera: ono što sam nastojao da učinim jeste da unapred pripremim jedan veliki izvor ideja, kao kocke od najtvrđe slonovače, i da ograničim dužnost svake. Potom sam otkrio da najveće dubine imaginacije počivaju u smrti. Ne obzirući se na neophodnost pripremanja odbrane protiv uzurpacije imaginacije, možda je bilo sasvim prirodno da sam ja morao začeti ideju o obrtanju te imaginacije (koja me je tako dugo mučila) protiv nje same, preobražujući imaginaciju u nešto što sam mogao upotrebiti kao oružje protivnapada. U pogledu umetnosti, kao takve, moj stil je već bio sagradio utvrđenja, ovde, tamo, svuda, i već je sa uspehom odolevao uzurpaciji imaginacije. Ako sam želeo pripremiti jedan takav protivnapad, on se morao odvijati u bilo kom polju izvan umetnosti. Više od bilo čega drugog, upravo to me je pokrenulo ka ideji samurajskog puta.
*
Da bi se to ostvarilo, neophodne su vežbe tela, snaga, borbenost i tehnike borbe. Njihov razvoj bi se mogao poveriti istom tipu metoda koji je ranije služio razvoju imaginacije. Zar imaginacija i umetnost mačevanja nisu isto, jer su tehnike gajene druženjem sa smrću? Pored toga, obe su bile takve tehnike koje su sve većom senzibilnošću vodile sve bliže smrti. Sad potpuno razumem da me je ta vrsta zadatka, u kome je glačanje imaginacije značilo isto što i čišćenje mača, dugo vremena privlačila sa distance; i samo zbog slabosti ili kukavičluka nisam mu prišao.
Imati pred sobom, dan za danom, istu ideju smrti, usredsrediti svaki trenutak na neizbežnu smrt, ubediti sebe da i najgora naslućivanja koincidiraju sa sopstvenim snom slave... ako je to bilo sve, onda je to bilo dovoljno prebaciti u svet tela ono što sam dugo činio u svetu duha.
Već sam otkrio sa koliko pažnje sam se pripremao da prihvatim jednu tako odlučnu promenu, spreman da je prihvatim u svakom momentu. U meni se već odomaćila teorija po kojoj se svaka stvar može obnoviti. I pošto je već izgledalo jasno da telo, prividno zarobljeno vremenom u svom razvoju i padu, korak po korak, može biti obnovljeno, nije bilo nimalo čudno da sam u sebi začeo i ideju da se i samo vreme može obnoviti.
Ideja da vreme može biti obnovljeno za mene je značila da lepa smrt, koju sam ranije izbegavao, postaje moguća. Činjenica da sam tokom poslednje decenije izučio snagu, bol, borbu i osvajanje samog sebe - bila je vrednija od svega ostalog: dobio sam hrabrost da sve to primam radosno. Počeo sam da sanjam o svojim samurajskim sposobnostima.
Sve što nam je ostavljeno „na slobodu izbora” je samo izbor metoda koji treba isprobati onda kada budemo stavljeni lice u lice pred onu prazninu u progresiji vremena, u intervalu očekivanja „apsoluta”. Na jedan ili drugi način, mi se moramo pripremiti. Da ta priprema ima smisao „spiritualnog razvoja”, izbija iz same želje koja se u većoj ili manjoj meri krije u svim ljudskim bićima, iz želje da se samo biće, premda bez uspeha, oblikuje prema uzoru slike „apsoluta” koji će doći. Možda je najprirodnija i najdostojnija među svim željama upravo ta želja da i telo i duh, jednako, dosegnu sličnost sa apsolutom.
Takva namera se po pravilu okončava potpunim neuspehom. Ma koliko može biti duga i intenzivna fizička vežba, telo fatalno ide, korak po korak, ka dekadenciji; ma koliko da se nagomilavaju verbalne akcije, duh neće spoznati cilj. Pošto je već izgubio osećaj za kontinuitet života, usled cilja koji mu svakog trenutka nameću reči - duh nije više u mogućnosti da spozna jedan istinski cilj. „Vreme” je neposredno odgovorno za tu patnju i neuspeh; ipak, premda veoma retko, isto to vreme potpomaže i spasava nameru. Tu počiva misteriozno značenje jedne prerane smrti kojoj su Heleni žudeli, kao znaku naklonosti bogova.
U svakom slučaju, ja sam već bio izgubio ono jutarnje lice koje je samo mladosti svojstveno: lice koje se i iz najdubljih ponora napora noći pomalja sveže i živahno, da bi disalo na površini, u zoru. Nažalost, naivna navika da se izlaže sopstveno lice zaslepljujućoj svetlosti zore, u mnogih osoba opstaje sve do kraja života. Navika ostaje - lice nestaje. I pre nego što to primetimo, pravo lice je opustošeno nemirom i osećanjima. Ne primećuje se da ono sa naporom vuče za sobom napore prethodne noći, kao kakav težak lanac; ne uviđa se vulgarnost izlaganja takvog lica zracima sunca. Tako ljudi gube muškost.
Jednom izgubivši prirodnu blistavost mladosti, muško lice ratnika zato mora postati maska: ta maska mora biti brižljivo uobličena. Vojska to jasno ističe. Jutarnje lice komandanta je takvo da jasno govori ljudima; lice u kome drugi mogu odmah prepoznati kriterijum akcije koja predstoji. To je bilo jedno optimističko lice, sposobno da prikrije privatni umor ličnosti, sposobno da uprkos čak i očajanju ličnosti, ulije hrabrost drugima. Stoga je to bila maska, prepuna energije, koja je odbijala i stresala sa sebe ružne snove prethodne noći. To je bilo i jedino lice kojim su ljudi dugog života mogli učiniti čin poslušnosti jutarnjem suncu. Zato me je lice intelektualca, čija je mladost prošla - ispunjavalo užasom; bilo je ružno i nepromišljeno...
Budući da sam se od početka mog literarnog rada interesovao za metode sposobne više da me skriju nego otkriju, iznenadila me je dužnost uniforme u vojsci. Upravo kao što je mišica najbolji prekrivač nevidljivosti za reči, najbolji prekrivač nevidljivosti za telo je uniforma. Ipak, vojnička uniforma je tako skrojena da ne pristaje nekom usahlom telu ili izbačenom trbuhu. Personalnost, nivelisana uniformom, imala je izuzetnu jednostavnost i jasne vrline. U očima drugih čovek koji nosi uniformu postaje zato i jednostavno, ratnik. Bilo kakvi bili njegova personalnost i njegove intimne misli, bio on sanjalica ili nihilista, velikodušan ili škrt, ma koliko bio dubok ambis prljavštine ispod te uniforme, ma koliko on bio žrtva vulgarne ambicije - on je još uvek, bio i ostao, jednostavno, borac. Pre ili kasnije, uniformu će probušiti metak i ona će biti umrljana krvlju; u tom pogledu, ona je izuzetno dobro pristajala jednoj posebnoj vrlini mišića zbog čega je samopotvrda nepokolebljivo označavala samouništenje.
*
... U vojsci ništa ne privlači više od same činjenice da je i najbanalnija dužnost, u krajnjoj analizi, emanacija nečeg daleko plemenitijeg i slavnijeg, povezana, na izvestan način, sa samom smrću. Književnik mora da napabirči svoju slavu ostacima koje nalazi u sebi, sa kojima je prisan u najmanjim pojedinostima, i koje ponovo mora da glanca da bi ih izložio publici. Uvek nas zovu dva različita glasa. Jedan dolazi iznutra, drugi spolja. Ovaj poslednji je svakodnevna dužnost. Ako se deo duha koji odgovara dužnosti podudari sa unutrašnjim glasom, doseže se supremna sreća.
Više od bilo čega zajednička patnja je krajnja suprotnost verbalnom izrazu. Ni najsnažniji Weltschmerz* koji se iz srca usamljenog pisca istrže do nebesa posutih zvezdama kao cirkuska šatra - nije u stanju da stvori zajedničku patnju. Ma koliko verbalni izraz bio u stanju da izrazi zadovoljstvo ili tugu, on ipak ne može izraziti zajedničku patnju; ma koliko ideje mogu lako zapaliti plamen sreće, samo tela, u istim okolnostima, mogu doživeti zajedničku patnju.
Samo kroz grupu, deleći patnju sa drugovima, razumeo sam da telo može doseći onaj supremni životni vrh do koga sama individua nikad ne može dopreti. I da bi telo doseglo taj vrh gde se nazire božansko, bilo je neophodno uništiti individualnost. Bila je takođe neopravdana i tragična vrlina grupe: ona vrlina koja je stalno podsticala grupu iz iskušenja klonulosti i obamrlosti, vodeći je ka sve višoj zajedničkoj patnji i samim tim ka smrti, jer je smrt konačna patnja. Grupa mora biti otvorena prema smrti: što naravno znači da mora biti zajednica samuraja.
Kroz bledu svetlost zore trčao sam ispred grupe. Bio sam go, do pojasa, u ledenom vazduhu, a oko čela nosio sam pamučni zavoj sa crvenim, sunčanim simbolom. Kroz zajedničku patnju, povike uzajamnog podsticanja, kroz zajednički korak i hor glasova, osećao sam kako izbija, kao znoj što mi je lagano prekrivao kožu perlama, osećao sam kako izbija ona tragična vrlina, potvrda jedinstva. Bio je to drhtavi plamen tela na oštrom lahoru, moglo bi se reći, plamen plemenitosti. Osećaj podvrgavanja tela jednom cilju davao je mišićima novu vitalnost. Bili smo sjedinjeni u potrazi za slavom i smrću; to više nije bilo samo moje lično traganje.
Udari srca prenosili su se na grupu; delili smo isti, brzi puls. Samosvest je bila već daleka, kao i udaljena buka grada. Ja sam im pripadao, oni su mi pripadali: zajedno se stvaralo jedno odlučno „mi”. Pripadati: postoji li žešći oblik života? Naš mali krug jedinstvenosti bio je sredstvo za suočavanje onog širokog, dalekog i zvezdanog kruga jedinstvenosti. I predviđajući da je tom podražavanju tragedije (na isti način kao i mojoj uskoj sreći) suđeno da se rasprši na vetru, da nestane u ništavilu, u većoj meri i od samih mišića koji jednostavno postoje, dobih jednu viziju, koja bi se, da sam ostao sam, ograničila na mišiće i reči, a koja me je sad, podražavana snagom grupe, vodila ka dalekoj zemlji, odakle nema povratka. Možda sam tako dobio poverenje u druge, jedno obostrano poverenje; i svako od nas, predajući se toj ogromnoj snazi, pripadao je svemu.
Na taj način, grupa je za mene postala most: most, koji jednom postavljen, nije više dopuštao povratak.
* Ovo je nemačka reč, koja bukvalno znači svet-bol ili svet-brižnost i označava vrstu osećanja čoveka koji shvata da fizička realnost ne može da zadovolji sve zahteve uma. To je bila istovremeno oznaka načina razmišljanja umetnika u doba romantizma, koji su uopšteno imali pesimistički pogled na svet.
Preveo: Dragoš Kalajić
(Taijo to tecu), preuzeto iz časopisa „Delo”, knjiga devetnaesta, godina XIX, br. 1, januar 1973. godine, iz specijalnog broja časopisa posvećenog Japanu ).
Ništa mučnije do uspeti to odvojiti od principa literature. U literaturi, smrt je pod nadzorom ali, istovremeno, ona se upotrebljava kao pokretačka snaga namenjena stvaranju zaludnih maštarija. Tu se život čuva kao pričuva, sliven u tačnoj meri sa smrću, obrađivan u rukavicama, rasipa kroz umetnička dela koja sadrže magično i večno trajanje. Moglo bi se reći da akcija vene u pupoljku; literatura je besmrtni cvet. A svaki besmrtni cvet je naravno - veštački cvet.
Sliti umetnost i akciju je isto što i ujediniti cvet koji vene i cvet koji nikad ne vene: izmešati u jednoj ličnosti dve najoprečnije težnje čovečanstva, uz odgovarajuće snove izvršenja tih težnji. Kakav je onda ishod?
Da bismo se u potpunosti zbližili sa tim dvema idejama, od kojih, ako je jedna istinska druga mora biti lažna, i da bismo u potpunosti spoznali njihove izvore i misterije - treba potajno raspršiti krajnje snove jedne, koji se odnose na drugu. Kada akcija samu sebe smatra realnom a umetnost lažnom, ona uvodi tu laž pod svoj autoritet, koji time dobija konačno jemstvo istine; nadajući se nekoj koristi od laži, ona je stavlja na račun svojih snova. Tim putem se dolazi do stvaranja epskih poema. S druge strane, kada umetnost sebe smatra realnom a akciju lažnom, ta laž se posmatra kao krajnja tačka umetničkog sveta fantazije; ona mora shvatiti da laž ne podržava njenu smrt, da je realnost smrti s naporom došla iza realnosti sopstvene sfere. Ta smrt je užasna smrt: to je smrt koja pada na ljudsko biće koje nikada nije živelo. Ipak, u krajnjoj konsekvenci, ono bar može sanjariti o postojanju u svetu akcije (laži) jedne smrti koja je smrt drugih a ne njena. Raspršavanjem ova dva krajnja sna ja ciljam na spoznaju dve skrivene istine: cvet laži snivan od čoveka akcije nije ništa drugo do jedan veštački cvet; smrt, podržana od laži kojoj umetnost teži, ne pruža nikakvu posebnu blagodet. Ukratko, dvostruko približavanje zaprečava svaki put spasa kroz snove: dve tajne, koje se ne bi smele suočiti, pretražuju jedna drugu unutar tela, koje se tome ne može suprotstaviti, krah konačnih principa života i smrti mora biti prihvaćen.
Ipak, gde su razlike? Ako su najdublji izvori morbidne imaginacije - one pohotne, noćne imaginacije koja nagoni na prepuštanje strastima senzualnosti - ako su jedan i svi izvori u smrti, kako se takva smrt može razlikovati od herojske smrti? Šta odvaja herojsku smrt od dekadentne smrti? Dvostruko, surovo odbijanje spasenja dokazuje da su one konačno jednake i da literarna etika i etika akcije nisu ništa drugo do poetski napori otpora protiv smrti i zaborava.
Razlika se može pojaviti u obliku postojanja ili nepostojanja ideje časti, postojanja ili nepostojanja formalne estetike smrti koja ide u korak sa smrću; drugim rečima, u tragičnoj prirodi približavanja smrti i lepoti tela usmerenog svojoj propasti. Tako, gde god je neka lepa smrt, ljudi su osuđeni na nejednakost stepena sreće odmerenih prema nejednakosti i stepenima sreće određenih samim rođenjem, premda je ta nejednakost danas zamračena činjenicom da je u modernom čoveku iščezla želja antičkih Helena da žive „u lepoti” i da umru „u lepoti”.
Zašto bi čovek morao biti pridružen lepoti samo kroz herojsku, tragičnu smrt? U normalnom životu, društvo vrši budan nadzor kako ljudi ne bi uzeli učešća u lepoti; fizička lepota muškarca (kada se posmatra kao „predmet” u sebi, bez posrednika) prezrena je, a profesija muškog glumca (koja podrazumeva trajnost onog „biti viđen”) daleko je od toga da bude zaista poštovana. Jedno strogo pravilo se uspostavlja kada su u pitanju ljudi: u normalnim okolnostima čovek ne sme dopustiti da bude objektiviziran; on može biti objektiviziran samo kroz supremnu akciju koja je, pretpostavljam, momenat smrti, momenat u kome su dopušteni lepota predmeta i ono „biti viđen” a da čak i nismo zaista viđeni. Takva lepota je lepota „eskadrile samoubica” kojoj se priznaje ne samo lepota u duhovnom već i u ultraherojskom smislu. Pored toga, u ovom slučaju je neophodna pokretačka sila, odnosno herojska akcija čiji intenzitet prevazilazi mogućnosti običnog smrtnika, tako da „objektivizacija” bez pokretačke sile ovde nije moguća. Ma koliko puke reči mogu da se približe ovom momentu supremne akcije, koja deluje kao voditeljka lepoti, one taj momenat ne mogu doseći više nego što neko leteće telo može da dosegne brzinu svetlosti.
Ali, ono što ovde nastojim da opišem nije lepota. Govoriti o lepoti, znači ići u „dubinu”. Nije to bila moja namera: ono što sam nastojao da učinim jeste da unapred pripremim jedan veliki izvor ideja, kao kocke od najtvrđe slonovače, i da ograničim dužnost svake. Potom sam otkrio da najveće dubine imaginacije počivaju u smrti. Ne obzirući se na neophodnost pripremanja odbrane protiv uzurpacije imaginacije, možda je bilo sasvim prirodno da sam ja morao začeti ideju o obrtanju te imaginacije (koja me je tako dugo mučila) protiv nje same, preobražujući imaginaciju u nešto što sam mogao upotrebiti kao oružje protivnapada. U pogledu umetnosti, kao takve, moj stil je već bio sagradio utvrđenja, ovde, tamo, svuda, i već je sa uspehom odolevao uzurpaciji imaginacije. Ako sam želeo pripremiti jedan takav protivnapad, on se morao odvijati u bilo kom polju izvan umetnosti. Više od bilo čega drugog, upravo to me je pokrenulo ka ideji samurajskog puta.
*
Da bi se to ostvarilo, neophodne su vežbe tela, snaga, borbenost i tehnike borbe. Njihov razvoj bi se mogao poveriti istom tipu metoda koji je ranije služio razvoju imaginacije. Zar imaginacija i umetnost mačevanja nisu isto, jer su tehnike gajene druženjem sa smrću? Pored toga, obe su bile takve tehnike koje su sve većom senzibilnošću vodile sve bliže smrti. Sad potpuno razumem da me je ta vrsta zadatka, u kome je glačanje imaginacije značilo isto što i čišćenje mača, dugo vremena privlačila sa distance; i samo zbog slabosti ili kukavičluka nisam mu prišao.
Imati pred sobom, dan za danom, istu ideju smrti, usredsrediti svaki trenutak na neizbežnu smrt, ubediti sebe da i najgora naslućivanja koincidiraju sa sopstvenim snom slave... ako je to bilo sve, onda je to bilo dovoljno prebaciti u svet tela ono što sam dugo činio u svetu duha.
Već sam otkrio sa koliko pažnje sam se pripremao da prihvatim jednu tako odlučnu promenu, spreman da je prihvatim u svakom momentu. U meni se već odomaćila teorija po kojoj se svaka stvar može obnoviti. I pošto je već izgledalo jasno da telo, prividno zarobljeno vremenom u svom razvoju i padu, korak po korak, može biti obnovljeno, nije bilo nimalo čudno da sam u sebi začeo i ideju da se i samo vreme može obnoviti.
Ideja da vreme može biti obnovljeno za mene je značila da lepa smrt, koju sam ranije izbegavao, postaje moguća. Činjenica da sam tokom poslednje decenije izučio snagu, bol, borbu i osvajanje samog sebe - bila je vrednija od svega ostalog: dobio sam hrabrost da sve to primam radosno. Počeo sam da sanjam o svojim samurajskim sposobnostima.
Sve što nam je ostavljeno „na slobodu izbora” je samo izbor metoda koji treba isprobati onda kada budemo stavljeni lice u lice pred onu prazninu u progresiji vremena, u intervalu očekivanja „apsoluta”. Na jedan ili drugi način, mi se moramo pripremiti. Da ta priprema ima smisao „spiritualnog razvoja”, izbija iz same želje koja se u većoj ili manjoj meri krije u svim ljudskim bićima, iz želje da se samo biće, premda bez uspeha, oblikuje prema uzoru slike „apsoluta” koji će doći. Možda je najprirodnija i najdostojnija među svim željama upravo ta želja da i telo i duh, jednako, dosegnu sličnost sa apsolutom.
Takva namera se po pravilu okončava potpunim neuspehom. Ma koliko može biti duga i intenzivna fizička vežba, telo fatalno ide, korak po korak, ka dekadenciji; ma koliko da se nagomilavaju verbalne akcije, duh neće spoznati cilj. Pošto je već izgubio osećaj za kontinuitet života, usled cilja koji mu svakog trenutka nameću reči - duh nije više u mogućnosti da spozna jedan istinski cilj. „Vreme” je neposredno odgovorno za tu patnju i neuspeh; ipak, premda veoma retko, isto to vreme potpomaže i spasava nameru. Tu počiva misteriozno značenje jedne prerane smrti kojoj su Heleni žudeli, kao znaku naklonosti bogova.
U svakom slučaju, ja sam već bio izgubio ono jutarnje lice koje je samo mladosti svojstveno: lice koje se i iz najdubljih ponora napora noći pomalja sveže i živahno, da bi disalo na površini, u zoru. Nažalost, naivna navika da se izlaže sopstveno lice zaslepljujućoj svetlosti zore, u mnogih osoba opstaje sve do kraja života. Navika ostaje - lice nestaje. I pre nego što to primetimo, pravo lice je opustošeno nemirom i osećanjima. Ne primećuje se da ono sa naporom vuče za sobom napore prethodne noći, kao kakav težak lanac; ne uviđa se vulgarnost izlaganja takvog lica zracima sunca. Tako ljudi gube muškost.
Jednom izgubivši prirodnu blistavost mladosti, muško lice ratnika zato mora postati maska: ta maska mora biti brižljivo uobličena. Vojska to jasno ističe. Jutarnje lice komandanta je takvo da jasno govori ljudima; lice u kome drugi mogu odmah prepoznati kriterijum akcije koja predstoji. To je bilo jedno optimističko lice, sposobno da prikrije privatni umor ličnosti, sposobno da uprkos čak i očajanju ličnosti, ulije hrabrost drugima. Stoga je to bila maska, prepuna energije, koja je odbijala i stresala sa sebe ružne snove prethodne noći. To je bilo i jedino lice kojim su ljudi dugog života mogli učiniti čin poslušnosti jutarnjem suncu. Zato me je lice intelektualca, čija je mladost prošla - ispunjavalo užasom; bilo je ružno i nepromišljeno...
Budući da sam se od početka mog literarnog rada interesovao za metode sposobne više da me skriju nego otkriju, iznenadila me je dužnost uniforme u vojsci. Upravo kao što je mišica najbolji prekrivač nevidljivosti za reči, najbolji prekrivač nevidljivosti za telo je uniforma. Ipak, vojnička uniforma je tako skrojena da ne pristaje nekom usahlom telu ili izbačenom trbuhu. Personalnost, nivelisana uniformom, imala je izuzetnu jednostavnost i jasne vrline. U očima drugih čovek koji nosi uniformu postaje zato i jednostavno, ratnik. Bilo kakvi bili njegova personalnost i njegove intimne misli, bio on sanjalica ili nihilista, velikodušan ili škrt, ma koliko bio dubok ambis prljavštine ispod te uniforme, ma koliko on bio žrtva vulgarne ambicije - on je još uvek, bio i ostao, jednostavno, borac. Pre ili kasnije, uniformu će probušiti metak i ona će biti umrljana krvlju; u tom pogledu, ona je izuzetno dobro pristajala jednoj posebnoj vrlini mišića zbog čega je samopotvrda nepokolebljivo označavala samouništenje.
*
... U vojsci ništa ne privlači više od same činjenice da je i najbanalnija dužnost, u krajnjoj analizi, emanacija nečeg daleko plemenitijeg i slavnijeg, povezana, na izvestan način, sa samom smrću. Književnik mora da napabirči svoju slavu ostacima koje nalazi u sebi, sa kojima je prisan u najmanjim pojedinostima, i koje ponovo mora da glanca da bi ih izložio publici. Uvek nas zovu dva različita glasa. Jedan dolazi iznutra, drugi spolja. Ovaj poslednji je svakodnevna dužnost. Ako se deo duha koji odgovara dužnosti podudari sa unutrašnjim glasom, doseže se supremna sreća.
Više od bilo čega zajednička patnja je krajnja suprotnost verbalnom izrazu. Ni najsnažniji Weltschmerz* koji se iz srca usamljenog pisca istrže do nebesa posutih zvezdama kao cirkuska šatra - nije u stanju da stvori zajedničku patnju. Ma koliko verbalni izraz bio u stanju da izrazi zadovoljstvo ili tugu, on ipak ne može izraziti zajedničku patnju; ma koliko ideje mogu lako zapaliti plamen sreće, samo tela, u istim okolnostima, mogu doživeti zajedničku patnju.
Samo kroz grupu, deleći patnju sa drugovima, razumeo sam da telo može doseći onaj supremni životni vrh do koga sama individua nikad ne može dopreti. I da bi telo doseglo taj vrh gde se nazire božansko, bilo je neophodno uništiti individualnost. Bila je takođe neopravdana i tragična vrlina grupe: ona vrlina koja je stalno podsticala grupu iz iskušenja klonulosti i obamrlosti, vodeći je ka sve višoj zajedničkoj patnji i samim tim ka smrti, jer je smrt konačna patnja. Grupa mora biti otvorena prema smrti: što naravno znači da mora biti zajednica samuraja.
Kroz bledu svetlost zore trčao sam ispred grupe. Bio sam go, do pojasa, u ledenom vazduhu, a oko čela nosio sam pamučni zavoj sa crvenim, sunčanim simbolom. Kroz zajedničku patnju, povike uzajamnog podsticanja, kroz zajednički korak i hor glasova, osećao sam kako izbija, kao znoj što mi je lagano prekrivao kožu perlama, osećao sam kako izbija ona tragična vrlina, potvrda jedinstva. Bio je to drhtavi plamen tela na oštrom lahoru, moglo bi se reći, plamen plemenitosti. Osećaj podvrgavanja tela jednom cilju davao je mišićima novu vitalnost. Bili smo sjedinjeni u potrazi za slavom i smrću; to više nije bilo samo moje lično traganje.
Udari srca prenosili su se na grupu; delili smo isti, brzi puls. Samosvest je bila već daleka, kao i udaljena buka grada. Ja sam im pripadao, oni su mi pripadali: zajedno se stvaralo jedno odlučno „mi”. Pripadati: postoji li žešći oblik života? Naš mali krug jedinstvenosti bio je sredstvo za suočavanje onog širokog, dalekog i zvezdanog kruga jedinstvenosti. I predviđajući da je tom podražavanju tragedije (na isti način kao i mojoj uskoj sreći) suđeno da se rasprši na vetru, da nestane u ništavilu, u većoj meri i od samih mišića koji jednostavno postoje, dobih jednu viziju, koja bi se, da sam ostao sam, ograničila na mišiće i reči, a koja me je sad, podražavana snagom grupe, vodila ka dalekoj zemlji, odakle nema povratka. Možda sam tako dobio poverenje u druge, jedno obostrano poverenje; i svako od nas, predajući se toj ogromnoj snazi, pripadao je svemu.
Na taj način, grupa je za mene postala most: most, koji jednom postavljen, nije više dopuštao povratak.
* Ovo je nemačka reč, koja bukvalno znači svet-bol ili svet-brižnost i označava vrstu osećanja čoveka koji shvata da fizička realnost ne može da zadovolji sve zahteve uma. To je bila istovremeno oznaka načina razmišljanja umetnika u doba romantizma, koji su uopšteno imali pesimistički pogled na svet.
Preveo: Dragoš Kalajić
(Taijo to tecu), preuzeto iz časopisa „Delo”, knjiga devetnaesta, godina XIX, br. 1, januar 1973. godine, iz specijalnog broja časopisa posvećenog Japanu ).
